Suočavanje sa zločinačkom prošlošću kao nemoguća misija

BiH

Suočavanje sa zločinačkom prošlošću kao nemoguća misija

Objavljeno na dan 11.02.2019 - 12:39 | Izvor: USKinfo.ba | balkans.aljazeera.com


Većinska Srbija živi u blaženom neznanju o zločinima koji su počinjeni u njeno ime, a istina se nigdje se spominje.

Piše: Tomislav Marković

U Srebrenici nije bilo genocida. Tako bar tvrde predsednik Srbije Aleksandar Vučić, premijerka Vlade Srbije Ana Brnabić, silni državni funkcioneri, Narodna skupština u svojoj Deklaraciji, impozantan deo intelektualne elite, skoro svi mediji i najveći deo običnih građana.

Srebrenica? To je onaj grad u kojem su zli Bošnjaci pokušali da ubiju našeg voljenog Vučića. Tako to vide režimu odani tabloidi i kabloidi. Koga briga šta piše u presudama Haškog tribunala? Ti sudski spisi su samo još jedan dokaz da se čitav svet - po ko zna koji put u našoj tragičnoj istoriji - zaverio protiv Srba.

Opsada Sarajeva? Šta to beše? Prema prošlogodišnjem istraživanju Demostata, više od 70 posto građana Srbije nije čulo da je neki grad tokom devedesetih bio četiri godine pod opsadom. Šta bi tek bilo da su ih pitali za masakr na Korićanskim stijenama ili za logore po Bosni i Hercegovini? Omarska, Keraterm, Trnopolje – to su i dalje strane reči i nepoznati toponimi za većinsku Srbiju.

Bele trake u Prijedoru? Nikad čuli, a i da smo kojim nesrećnim slučajem načuli za tako nešto, nedavno je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Slobodan Antonić lepo dokazao da nikakvih belih traka nije bilo, da je cela priča jedna obična izmišljotina. A kome će pošten građanin Srbije pre da veruje: uglednom profesoru doktoru, osvedočenom patrioti ili nekim tamo žrtvama i svedocima koji čak nisu ni Srbi? Tu nikakve dileme nema niti sme da bude.

Poricanje zločinačke prošlosti

Napad na Dubrovnik, razaranje Vukovara, etnička čišćenja u Podrinju, spaljivanje živih ljudi pod komandom Milana Lukića, masovna silovanja u hotelu Vilina Vlas, stotine srušenih džamija, svakodnevno granatiranje i snajperisanje civila, DJ Max koji šutira mrtvu ženu u glavu na ulici u Bijeljini, masakri u Račku, Podujevu, Suvoj Reci, masovna grobnica u Batajnici, deca i starci u hladnjačama, operacija Potkovica, pokolj u Drenici, otmica putnika iz voza u Štrpcima, otmica u Sjeverinu, opsada Bihaća, napad na Kozarac, prisiljavanje ne-Srba da se odreknu svoje imovine pre proterivanja, masovna pljačka sela i gradova – sve su to nepoznanice za srpsku javnost.

Većinska Srbija živi u blaženom neznanju o zločinima koji su počinjeni u njeno ime. Istina o ratovima devedesetih godina koje je pokrenuo režim Slobodana Miloševića, o agresiji na Bosnu i Hercegovinu, o razaranju hrvatskih gradova, o zlostavljanju i proterivanju Albanaca, istina o nebrojenim zverstvima – nigde se ne pominje u školskim udžbenicima, u univerzitetskim programima, u mejnstrim medijima, u knjigama vodećih intelektualaca, u televizijskim programima na nacionalnim frekvencijama, u govorima srpskih političkih zvaničnika. A o nekom spomeniku žrtvama srpske soldateske ili o muzeju posvećenom zločinačkim pohodima na susedne zemlje možemo samo da sanjamo.

Samo pojedine nevladine organizacije poput Fonda za humanitarno pravo, Helsinškog odbora za ljudska prava, Inicijative mladih ili Žena u crnom podsećaju na mračnu istinu o nedavnoj prošlosti ove zemlje. I retki časni pojedinci, novinari, istoričari, intelektualci, građani kojima je stalo do istine i savesti. Svi ostali uronjeni su u dobrovoljno neznanje i ravnodušnost prema tuđim patnjama koje su upravo pripadnici njihovog naroda skrivili. Za većinsku javnost u Srbiji devedesete godine obavijene su velom ćutanja ili, što je još gore, poricanjem zločinačke prošlosti. I kad se povede razgovor o tom istorijskom periodu, to se uvek odvija u autoviktimizacijskom maniru, sve se pretvori u priču o nevinim Srbima koji stradaju uvek i svuda, a nikada se ne govori o srpskoj krivici.

Šta si radio u ratu, čukundeda?

Proces suočavanja s prošlošću stoji na mrtvoj tački, a zvanična državna politika Srbije je negiranje genocida i poricanje zlodela koja su počinili Miloševićev režim i njegovi sateliti. Ovladavanje prošlošću nas ne zanima previše, skloniji smo tome da prošlost i dalje vlada nama. Kod nas ono čuveno pitanje "Šta si radio u ratu, tata?" – nikada nije ni postavljeno. Kako je krenulo, srpska verzija tog pitanja glasiće: "Šta si radio u ratu, čukundeda?" A i to ako budemo imali sreće i ako nas budu pritiskali sa strane, sami od sebe teško da ćemo priznati ikakvu krivicu, suočiti se sa sopstvenim zločinstvom, iskreno se izviniti žrtvama i vratiti se u ljudsku zajednicu. 

Sa ovakom vlašću teško je očekivati da suočavanje s prošlošću uopšte počne, pošto je Miloševićev ministar informisanja danas predsednik Srbije, portparol Miloševićeve stranke je ministar spoljnih poslova, a potrčko Mirjane Marković je ministar odbrane. Kad bi oni priznali istinu o prošlosti, morali bi da daju ostavke, da se samolustriraju i zauvek izađu iz politike.

Mnogo je gore što ni opoziciji nije stalo do suočavanja s prošlošću. Boško Obradović je radikalni nacionalista, Vuk Jeremić nešto umereniji, a Dragan Đilas, dok je bio na vlasti, propovedao je okretanje budućnosti bez mnogo osvrtanja na prošlost. Čak i oni koji nisu učestvovali u Miloševićevoj ratnoj politici ne pokazuju nameru da se distanciraju od njegove zločinačke ideologije niti da se obračunaju sa zlim duhovima tog vremena, naprotiv.

Nesposobnost za suočavanje sa stvarnošću

Najveći problem leži u tome što je strah od suočavanja sa neprijatnom stvarnošću, i to u mnogo bezazlenijem obliku od zločina i genocida, kod nas maltene tradicija. Zapravo je krajem 80-ih čitavo zlo i počelo nesposobnošću da se sagleda realnost. Većinska Srbija pre 30 godina nije bila u stanju da se suoči ni sa kudikamo lakšim stvarima: sa sopstvenim zazorom od sveta, sa pogubnom težnjom ka izolaciji, sa neodložnom potrebom da se društvo transformiše i prilagodi savremenoj civilizaciji.

Za razliku od Nemačke, fašizam u Srbiji se nije pojavio nakon izgubljenog rata, nakon burnog perioda konstantnih društvenih nemira, nakon hiperinflacije, siromaštva, izvrtanja svih vrednosti i sveopšte nestabilnosti, naprotiv. Ideologija krvi i tla u Srbiji je postala dominantna u trenutku ekonomskog blagostanja i prosperiteta, u vreme kad se u Srbiji najbolje živelo, od doseljavanja Slovena na Balkan. U vreme otvorenosti prema svetu, pogotovo u sferi kulture i umetnosti, u vreme kad su mediji bili šaroliki i prilično slobodni dok ih Milošević nije pridavio, u vreme kad se polako prelazilo na tržišnu privredu, a desetine hiljada ljudi otvarale svoja privatna preduzeća. Kada je pao Berlinski zid, kada je kucnuo trenutak za priključenje savremenom civilizovanom svetu – Srbija je zakazala.

Oni koji su, poput Anta Markovića, nudili suočavanje sa stvarnošću i rešavanje realnih problema, otvorenost prema svetu i okretanje Zapadu – neslavno su prošli. Pobedio je Slobodan Milošević koji je nudio izolaciju od sveta, zatvaranje u svoj mali topli brlog, nacionalnu mitomaniju, sukobe sa komšijama, rat i užas. Ako Srbija tada nije imala snage za elementarnu orijentaciju u vremenu i prostoru, kako će danas - nakon tri decenije nacionalističke propagande, nakon što je do balčaka ogrezla u teorije krvi i tla - biti u stanju da se suoči sa genocidom i silnim zločinima protiv čovečnosti koje je počinila? 

Kompleks manje vrijednosti

Veliki graditelj i pisac Bogdan Bogdanović, jedan od najvećih intelektualaca koje je ova zemlja ikad imala, u to vreme je govorio o osećanju osujećenosti i prikraćenosti koje vlada srpskim društvom i iz kojeg bi svakakva zla mogla da se izrode. U intervjuu iz decembra 1989. godine Bogdanović je govorio da treba "izvući iz srpske nacije to osećanje frustriranosti koje je sada eksplodiralo u suprotnom pravcu, u pravcu osećanja pune neke superiornosti".

Bogdanović pokušava da utvrdi koren tog problema, pa kaže: "Kada to počinje? Ne počinje to ni sa Osmom sednicom, ne počinje to ni sa Perom Stambolićem, ni sa svima redom unatrag. Ne počinje ni sa Dražom, ni sa AVNOJ-em. To počinje negde, verovatno, od prvih formiranja moderne srpske države. Razloga za kompleks manje vrednosti ima. Ako uzmete da od hatišerifa do sada, moderna srpska državnost postoji vek i po, naši rezultati nisu dobri. Mi smo mogli da budemo bar jedna Mađarska, ako ne i jedna Švajcarska, a mi to nismo. Mi osećamo da mi nešto nismo postigli, da nešto nismo uradili, da se u nešto nismo uključili, da smo nešto dužni sami sebi, i onda, razume se, traže se krivci spolja. Onda su svi redom krivi. Kriva jedna carevina, kriva druga carevina, pala jedna carevina, pala druga carevina, a mi ni makac ni na mestu".

Umesto da se suoče sa sopstvenom frustracijom, sa razlozima loših istorijskih rezultata, većinska Srbija je udarila u kompenzaciju samouzdizanjem i veličanjem sebe, predstavljanjem Srba kao naroda koji ima neka posebna prava, koji je iznad drugih, a sve iz tog osećanja niže vrednosti. Osećanje prikraćenosti samo je produbljeno da bi poslužilo kao osnova za kreiranje ideologije koja će dovesti do najsramnijeg perioda u istoriji Srbije.

Ni sa tim osnovnim problemom društvo nije moglo da se uhvati u koštac, a kako će danas sa svim počinjenim zlodelima. Stiče se sablasan utisak da smo devedesetih godina toliko duboko potonuli u zlo samo da bismo zauvek zacementirali svoje vancivilizacijsko stanje, da bismo sebi onemogućili bilo kakvo pomeranje s mrtve tačke. Nacionalisti su tako postigli svoj cilj: zločinom su čitavu zemlju otcepili od sveta i stvarnosti, pretvorivši je u zlikovačku jazbinu.





KOMENTARI
Tvoj stav je bitan. Dodaj komentar na ovu vijest ...


FACEBOOK
USKinfo.ba - Naše priče / Naša stvarnost?


USKinfo.ba
Izdvojene vijesti

Copyright © 2013 - 2015 USKinfo.ba - Informativni portal | Web developed by IDK Studio - Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole izdavača!